tuga

 

Osjećaji, kažu ljudi, nisu opipljivi, ali… o, itekako jesu. Pogotovo tuga.

I s tim nisam ništa novo rekla. Svi smo mi to saznali na ovaj ili onaj način.

 

Sve od onih mali, sičušnih tuga, kada nam se ne ostvari nešto što smo možda i nepravedno željeli.

Pa onda preko malo većih, malo važnijih, malo snažnijih… koje nas natjeraju da se zamislimo, možda i preispitamo.

A onda, sve do onih teških, mračnih, mučnih… koje nas guše gotovo do nepodnošljivosti.

 

Ali… i tuge postoje da nešto naučimo.

Da znamo sagnuti glavu.

Da naučimo cijeniti toliko toga što smo uzimali zdravo za gotovo.

Da stavimo točku i krenemo dalje.

 

Ono što će ipak malo nas priznati, tuga je tim teža, jer uglavnom je okrenuta nama samima. Naročito kada nas napusti netko nama drag i blizak, tužni smo najviše zbog toga što ne znamo kako ćemo dalje. I taj osjećaj po malo je sebičan. Ali svi smo mi ljudi, pa nam je u tuzi dozvoljeno biti samoživ i sebičan, sve dok znamo da moramo proći sve faze i nastaviti dalje.

 

I mnogi su pisali i pjevali o tuzi. Neki čak tvrde da prava umjetnost nastaje samo kad si nesretan. Ja se s tim ne bi složila, ali to sada nije ni važno.

 

Ono što sam ja naučila, tuga nam je potrebna kao i svi ostali osjećaji da bi postali pravi ljudi. Da bi nas ojačala i usmjerila. Da bi konačno shvatili što je sve ono vrijedno i bitno u životu.