drugačiji

 

Ako sam na nešto alergična kada ljudi pričaju, bolje rečeno lamentiraju, o nečemu o čemu nemaju blagog pojma.

Jedna od tih tema su kod većine, ljudi koji su na bilo koji način drugačiji ili iskaču iz te učmale bare u kojoj se uglavnom većina nas nalazi.

E pa jedna od takvih tema koju ljudi rado spominju kada se žele nekome podsmjehnuti ili kako bi kod nas rekli sprdati svakako su homoseksulaci.

Ne kažem da se i ja nekada nisam našalila ili ispričala neki vic na tu temu, samo kad sam je malo bolje proučila nije mi više bilo do šale ni najmanje.

 

Toliko priča, uglavnom, mladih ljudi sam čula, da mi se povraća kada se netko pokuša našaliti, a još više kada neki vrlo „ispravni“ ljudi počinju nabrajati šta bi im sve radili, kako bi ih zatvorili na Goli otok…

I naravno, onda mi proradi taj moj inat, pa čak i u najbezazlenijim situacijama pretvaram se u nekakvog Robin Hooda za homoseksualce.

 

Jer druga stvar koju isto ne podnosim je nepravda.

Pa se pitam gdje je ono Ustavom zagarantirano pravo o jednakosti i još mnogo toga…

Odakle ljudima pravo da ih nazivaju nenormalnima i tko smo uopće mi da odredimo što je to normalno?

Odakle pravo nekakvim huliganima da zapale dečka u Maksimiru, jer zaboga izgleda i ponaša se drugačije?

Odakle pravo roditeljima da se odreknu vlastitog djeteta jer ne mogu podnijeti pritisak okoline koja im govori kako da misle jer svoje mišljenje valjda nemaju?

 

Mogla bi ovako nabrajati do sutra, ali mislim da nema potrebe, jer ovime sigurno neću promijeniti mišljenje zatucanih i zadrtih ljudi koji ne vide dalje od svog nosa.

 

Ipak, ja vidim neke sitne, malene i možda nekome beznačajne pomake…

Svaki put kada netko shvati da homoseksualnost nije bolest i da nitko normalan ne bi izabrao da ga cijeloga života maltretiraju, naprosto se takav rodio.

Svaki put kad netko ipak bar malo smekša svoj stav, jer homoseksualnost nije izbor, dio je identiteta i to vrlo mali dio, a ti ljudi imaju još toliko toga drugoga što ih određuje.

Svaki put kad čujem i poneku sretnu i normalnu priču ljudi koji su godinama u vezi i nitko iz njihove okoline nema s tim problem.

 

Pa možda po malo blesavo i naivno pomislim da ima nade za sve nas i da dolaze dani kada ćemo zaista biti svi isti. Barem ja ću se za to zalagati dok god dišem.