Posadi drvo, rodi sina, napiši knjigu...

 

 

...kaže stara kineska poslovica, a meni je ostalo samo ovo zadnje za napraviti.

Drvo sam posadila (dobro nisam baš ja, brat je, a i nije drvo nego bor, no nećemo sitničariti). Rodila sam sina, a evo me spremna sam konačno napisati knjigu…

 

Samo, ima jedan problem… ja ne pišem knjige, pišem kratke priče.

Priče za koje moj brat kaže da su tako kratke pa mu bude žao što su završile gotovo prije nego su počele.

Ali isto tako kaže da u njima uspijem naslikati sličicu u kojoj se može bilo tko lako zamisliti.

Neki kažu da ih priče uspiju i nasmijati i rasplakati u isto vrijeme.

Neki drugi opet da kad ih čitaju kao da čuju mene kako ih pričam…

 

I sve ovo mi samo daje podsticaj da ih nastavim pisati i pričati.

Jer jednog dana možda ih zaista objavim u knjizi „Svi moji ljudi“.

Pa kad dođu dani kada ih više ne budem mogla pisati, niti čitati, kad dođu dani kad više neću znati niti o čemu se radi u njima… nadam se da će mi ih čitati netko drugi…

… mislim da će me još uvijek moći razveseliti i smiriti, kao što to čine sada… i uspjela sam demantirati samu sebe koja je uvijek govorila kako ne voli ljude, a već imam toliko priča o baš tim svojim ljudima.

 

Pa kad ih kao ne volim, odakle ih je toliko?

Ne znam ni sama, ali očigledno su uvijek bili tu negdje oko mene i iz mojih priča vidi se koliko su veliki i značajni za moj život. A po svemu tome ipak zaključujem da ih volim na neki svoj možda čudan način, ali sve više nekako izdaleka.