Sasvim optimistični spremamo se za čipiranje i drugo cijepljenje
Kera. Nije to ništa, pa i tako smo prvo cijepljenje sasvim lijepo odradili.
Dvorište u veterinarskoj stanici puno je pasa i njihovih
vlasnika. Malih, velikih, dlakavih... Neki laju, neki drhte, neke vlasnici
umiruju. Mi i dalje puni nade da će sve proći u najboljem redu čekamo zajedno s
njima.
Blaženo neznanje. Klimamo s odobravanjem kad nas pozovu
unutra. Ker se već počinje otimati, a to je otprilike kao da pokušavaš zadržati
lignju. Nas dvoje ulažemo nadljudske napore da nam ne pobjegne ili ne ugrize
nekoga.
Nije problem samo u Keru, naime, čip koji se ugrađuje
iste je veličine i za pse i za kravu. Sada zamislite kako to izgleda kod psa od
pet kila?
Zajedno s veterinarom borimo se gotovo deset minuta prvo
da mu umetne čip, a on vrišti, baca se, grize...
Kad to nekako prođe, treba mu dati još jednu injekciju. U
svoj toj gužvu, veterinarka je ljuta, ja sam se preznojila pet puta, a sin samo
što nije pobjegao.
Na kraju ipak sve nekako obavimo i ostaje samo da platimo
i da mu naprave pseću putovnicu. Sve nekako, ali čovjek nikako ne vjeruje da se
pas zove Ker.
Izlazimo iz stanice, a ljudi nas gledaju blago rečeno čudno. Mene je sram, ali šta da radim, jednom godišnje ću valjda izdržati sve prijeke poglede.
On je naš pa makar bio i ovako neodgojen.
Nema komentara:
Objavi komentar