bicikl

 

Ima već par mjeseci kako me dijete masira da mu moram kupiti novi bicikl…jer on više ne može s ovim starim…jer svi već imaju novi…i tako dalje…i tako dalje…

Uglavnom, izdržavam te tirade mjesecima, a onda mi polako pada roleta…Jedan dan dolazim na posao, i odmah poslije osam sati odlazim do davno nam posrnulog Peveca…?! Kuda mi je baš Pevec pao na pamet, tko bi ga znao…ali, eto, odem ja do tamo i ravno na odjel bicikala…Preletim pogledom preko cijena, i ne birajući puno ni boju, ni model, a kamoli sve ostalo…uklopim se u novce (koje i ovako i onako nemam) i kupim bicikl.

Sva sretna jedva uguram bicikl u moj mali auto, odlepršam do firme…još sva važna utjeram auto u servis…Doduše svi nekako blijedo gledaju u taj bicikl…ali nitko ništa ne govori…

 

Konačno spomenuti bicikl dovezem doma. Dolazi dijete iz škole. I nekako ispotiha kaže, pa nekako je mali bicikl…ali dalje ništa ne spominje i odlazi s društvom i novim biciklom nekuda. Dolazi za posla sata kući i kaže mrtav hladan: Ja neću taj bicikl, mali je, sutra ga zamjeni za drugi! I tada mi pada mrak na oči…ne mrak…mrkli mrak…kažem mu blago rečemo povišenim tonom sve i svašta…što mislim i što ne mislim…naravno i on meni. Svako se ljuto pokupi u svoju sobu i oboje odemo na spavanje.

 

Znači, unatoč svim mojim pričama, prijetnjama, ljutnjama…ja ujutro opet bicikl naguram u taj mali auto i put pod noge, tj. kotače za Osijek. Dojurim sva ljuta kao furija i pognute glave, jer sam zbog djeteta već po stoti put pojela g…. ali nisam ni ja bez grijeha. Zamolim kolegu koja je sušta smirenost da pođe sa mnom do Peveca…Prvi kadar, drugi put…Uguramo bicikl na odjel reklamacija…žena nam uzme podatke i pita što nije u redu s biciklom….Ja kažem da je sve u redu, samo mu se ne sviđa…Ona na to ni se trepne i samo mi kaže da odaberem drugi bicikl. Pomislim u sebi…ajde hvala Bogu, izgleda da nisam jedina…Odlazimo kolega i ja do odjela s biciklima i biramo veći bicikl, s nadom da će ovaj proći, da neću sutra morati cijeli postupak po treći puta ponoviti…Pita nas prodavač da li se gospodinu sviđa koji drugi bicikl, a ja kažem da ga ne kupujem ovom gospodinu koji je sa mnom, nego nekom drugom, na što od odvrati iskusno: a pa onda ćete vi doći još deset puta…

Hvala Bogu dragome da sam povela kolegu, pa je on s muškog stajališta ipak odabrao bicikl koji je više priličio mome sinu nego onaj koji sam ja odabrala. Ta sitnica što ga ja plaćam, pa vraćam, pa opet plaćam…ma nije toliko ni važna.

 

I iz drugog pokušaja (dobro sam i prošla, mogao je biti i šesti) dovozim bicikl doma. Sin ga pogleda bez prevelikog oduševljenja i kaže: Ah, ovaj može proći.

 

Eh, dobro je, sve dok opet nije…

Ne prođe ni mjesec dana dolazi dijete jedan dan i kaže da mu je netko ukrao taj teško stečeni bicikl. To što ga je samo bacio ispred prijateljeve kuće koja je sasvim slučajno blizu birtije, nije ni važno, zar ne? Pa tako lijepo opet nemamo bicikl, niti mi ne pada na pamet opet kupiti novi. Imaš sine noge, pa izvoli.

 

Samo, ako ste mislili da se priča o biciklu ovdje završava, grdno se varate. Dogovorimo se moj jedinac i ja da prijavimo krađu policiji. Kakav auto gol! Prvo nije to baš neki iznos koji se uzima kao ozbiljna krađa. Drugo podnosimo izvješće o krađi jednom policajcu na prijemu, a onda nas on šalje kod inspektora? Ha? Ali, nema problema, čovjek nas prima u svojoj kancelariji koja izgleda blago rečeno kao iz onih starih socijalističkih filmova, a već smo navodno napredovali ovih zadnjih pedeset godina. 

U redu je, mislim si ja, odraditi ću još ovo pa šta nam Bog da. Ispituje nas čovjek jedno sat vremena o svim mogućim i nemogućim detaljima i mi pričamo i pričamo, a meni pogleda stalno pada na neki napuknuti zid i već tu vidim da nema ništa od toga.

 

Isprati nas čovjek ni malo optimistično što se tiče pronalaska bicikla. Ne smeta, ionako sam se već odavno oprostila od njega. 

No ni tu nije priči kraj.

 

Nakon jedno dva do tri mjeseca dolazi nam na kućni prag ni manje ni više nego policijska patrola da nas, navodno, obavijesti kako napreduje istraga. Čuj, istraga, pa kao da se radi o trostrukom ubojstvu, a ne krađi bicikla. No, ne smeta, odradimo profesionalno još jedan razgovor o istim onim podacima koje smo već nekoliko puta ispričali. Ljudi sve to uredno upišu u notes. Naravno, u notes, ni manje ni više nego policijski.

I tako na rastanku nam kažu da će nas obavještavati o daljnjem napretku istrage.

 

Kao što sam rekla već sam se davno oprostila od bicikla, pa kad nikada više ne vidimo ni njih ni bicikl, nitko se osobito ne uzruja.

A o daljnjem nabavku slijedećeg bicikla bolje da ne pričam, jer njega nitko nije ukrao, ali bome se s njim nije ni usrećio.