kako (ne)odgojiti psa - što je tu je

 

Svi normalni ljudi i prije nego nabave kućnog ljubimca već znaju kako će se zvati. E mi svakako nismo jedni od tih. Kad god netko pita kako se zove, svatko od nas kaže netko drugo ime. Možda se pokoje zadrži nekoliko dana, ali onda se već promjeni u neko drugo. I eto pas i dalje nema ime.

 

U nedostatku imena uglavnom smo ga zvali Ker, i sve izglednije je bilo da će mu to biti ime.

Ker je zapravo ime za psa u slengu. Što bi rekli Englezi sada se zvao dog dog. Kad bi me netko pitao kako se zove ja samo kažem... Pa, Ker, kao da je to najnormalnija stvar na svijetu.

 

Neko vrijeme trajalo je čuđenje, a onda su se polako navikli. Nije to najgora stvar koju sam ja mogla izvesti, i tako je pas ostao Ker.

 

Naši dani isplanirani su i prilagođeni njemu koliko god je tko stigao od poslovnih i školskih obaveza. Ono što nikada nije volio bilo je kad bi ga ostavili samo. Pa naravno, nitko ne voli biti sam.

 

I do sada u našu kuću nije dolazio velik broj gostiju, a sada se taj broj još počeo smanjivati. Jedan dio familije rekao je da ga se djeca boje i da smo i prije mogli reći da ne dolaze, nismo morali nabaviti psa.

Ma je li moguće, opet se pitam ja, da se netko boji ovako slatkog i predivnog stvora? Odavno sam zaboravila svoj vlastiti strah zbog kojeg sam obilazila šest ulica na putu do kuće čim bi ugledala psa.

 

Dogodio se sasvim suprotan učinak. Dolaskom Kera su svi moji strahovi nestali i sada samo što ne konkuriram “šaptaču pasa”. Nadam se samo da mi jedan od uličnih pasa neće odgristi ruku prilikom beskrajne novostečene ljubavi prema svim psima.

 

Još uvijek ima poneki prijatelj, tzv. klasa optimist koji pozove u goste i nas i Kera. Osim što im se popiša u cipele, potuče s njihovim psom ili pokida prekrivač, sasvim je normalan. Zadnji takav pokušaj je doček Nove godine i vrhunac kada pojede nekoliko kuglica s bora, zamalo ga sruši i podere kolegici haljinu nabavljenu samo za tu prigodu. Tu se svi prešutno složimo da je bolje Kera ostaviti kod kuće, kad god negdje idemo. Tih nekoliko sati neće mu biti ništa.

 

Naravno da mu nije ništa, ali izgriženi ormari i razvučena odjeća je nešto na što se trebamo naviknuti, zar ne?

Kao i još mnoštvo drugih.

Kad su mu ispadali zubi mislili smo da je smrtno bolestan, dok nas nisu uputili da je to sasvim normalna stvar.

Kad se ukočio pa je ga je sin nosio na injekcije.

Kad je pokupio sve buhe iz djedove radionice pa smo danima svi spavali s buhama.

Kad je sin prvi put otputovao na nekoliko dana na festival, ležao je kao mrtav dok sam ga ja pojila i hranila na žličicu, a čim se vratio živnuo u trenu kao da nije bilo ništa...

 

Sve tako teku dani sada već vrlo uobičajeni dok ne stigne vrijeme za čipiranje i novo cijepljenje, ali to je za novi nastavak...